Razgovori sa sobom:o mrznji

Mrznja je osjecanje intenzivne odbojnosti prema nekome ili necemu. I ljutnje.
To je jedna definicija.Prema bibliji, mrznja je smrtni greh.

Hm, a sta je ona u zivotu? Po mom misljenju i iskustvu, mrznja je droga. Vrlo sam je lako usvajao. Zanimljivo je kako se vremenom razvija i raste. Sjecam se kao dijete kada sam postajao tinejdzer, mnogo se tema vrtilo posle rata pogotovo o medjunacionalnoj mrznji.

Sjecam se da sam se naslonio na prozor i razmisljao o svim drugarima koje sam poznavao iz komsiluka pred sami rat, i kako sam tada sam sa sobom sa knedlom u grlu izgovorio da necu mrziti nikoga. Mislim da je to tada bio hrabar potez. Medjutim 15 godina kasnije izjava samo jednog politicara je tu mrznju u meni aktivirala kao furiju. Govorio sam svasta i sto mislim i ne mislim iako to sto sam izgovarao nije imalo nikakve veze sa mnom. Drugi primjer mrznja prema politicarima, iz pocetka je to bila mrznja prema jednoj politickoj opciji a kada je ta opcija zamjenjena mojom “ispravnom” opcijom shvatio sam da je sustina ista bez obzira u sta je upakovana, te se pojavila mrznja prema  politici. Kasnije kako je moje nezadovoljstvo raslo, javio se rasizam, homofobija itd itd. Da ne duzim mnogo, da prijedjemo na ono o cemu sam poceo pricati.
Iako nije imala smisla, mrznju sam vrlo lako usvajao. Bila je kao hrana, uzbudjivala me, bilo je lako prihvatiti da su svi problemi tamo napolju: grupe, zavjerenici, glup narod, svijet, kosmicke sile, Bog, svi su krivi i oni su problem.
Kako je rasla mrznja rasla je i anksioznost, sto sam bio depresivniji to je mrznja vise rasla. Do jednom.
Odjednom vise nije bilo mnogo stvari da se mrzi. Shvatio sam da se unistavam, pa sam poceo sebe da ubjedjujem da njie to to. 30 godina imam, nisu sve te stvari problemi. Ali vec me je to toliko bilo pojelo da je pocelo da stvara vecu anksioznost.
I tada se desava klik.
Sve sto sam mrzio vidio sam u sebi.
“Ma ne.. nisam ja to, nema logike. A jesam! Ma ne nema sanse.” Pojavljuju se opsesivne misli. Ispocetka se pravim da ne postoje, ali su tu. Tijelo mi pocinje da pati polako. A misli su sve intezivnije. Bole! Pocinjem cesto da ocajavam agoniju prozivljavam. Sve dok nisam pomislio da i drugi to vide. I onda nastupa nova panika. Drugi vide u meni sve sto ja mrzim. I tada mrznja poprima jos goru dimenziju vise nije opojna sada je kazna. Poceo sam da mrzim sam sebe, jer sam poceo da mislim da sam postao sve to sto mrzim. Do jedne veceri kada sam u drustvu dozivio napad panike kada sam se bukvalno presavio od bola.
Kad sam dosao kuci. Vristao sam na sebe  na sav glas htio sam da se kaznim stao sam pred ogledalo i pljunuo u svoj odraz. Nije pomoglo. Osjecao sam se nemocno. Legao sam na krevet pao u depresiju i dugo tako ocajan lezao u krevetu. Kasnije kada sam sa doktoricom obradjivao probleme  najvise smo vremena proveli uceci o tim stvarima koje sam mrzio. Jer kljuc je bio da shvatim da cak i da to sve jeste istina sto sto sam mrzio a cega sam se plasio, da to prihvatim kao ok. Ne treba ni pricati koliko me strah i gadjenje uhvatilo od pomisli na to.

Skupio sam hrabrosti i poceo da istrazujem i citam. Citao sam o opsesivnim mislima, znalo se desiti da u pola clanka nadjem okidac za opsesivne misli i anksioznost. Ali nisam odustajao. Bio sam odlucan, cak i kada mi je to sto citam bilo totalno neprihvatljivo, da nastavim i da idem do kraja. Trebalo se druziti sa ljudima i kada mi nije bilo do toga. Hodati po ovom gradu istrazivati ima li ista sto valja u njemu. Pronalazio sam kurseve koje mogu pogadjati, razne radionice. Samo da raznijem tu mrznju. Suocavao sam se sa ljudima za koje sam mislio da me ogovaraju, jer sam u jednom periodu vjerovao da to rade meni iza ledja. I polako korak po korak mrznja se pocela topiti. Ne naglo, ne za dan u stvari prije bih rekao za godinu. Dosta stvari sam rijesio ali ima se tu jos raditi. Krune svog tog ucenja je bila situacija kada je moj pretpostavljeni od koga smo kolege i ja godinama trpili mobing odlazio u penziju. U momentu kada sam se rukovao sa njim dobio sam toliku zelju da ga udarim da sam mjeseci posle toga bio u strahu sta bi se desilo da ga sretnem.

Mrznja je bila toliko jaka da sam se plasio sta ce se desiti ako ga sretnem. Hocu li skociti na njega? Hocu li ga istuci? Nanijeti mu zlo? Mrzio sam cinjenicu da disemo isti vazduh. A onda se pojavio strah a sta ako ga sretnem i nista od ovog ne uradim? Hocu li zamrziti sebe? Hocu li sebi onda zlo nanjeti? Provodio sam tako vrijeme pitajuci se kakav je to covjek? Kako je covjek mogao da bude takav? I posle nekog vremena sinulo mi je, da on je covjek, i ponasao se onako kako se covjek moze ponasati. Da mogao je biti i drugaciji ali bio je takav. Ali sta sad s tim?
Sta to znaci? Sta da radim s tim? Onda sam shvatio da sam se uzivio u ulogu zrtve. Dopustio sam da njegovi postupci prema mene oblikuju moju svjest.
Uz pomoc onog sto sam naucio u terapijama i onog sto sam procitao, shvatio sam da imam izbor da budem zrtva ili ne budem. Odlucio sam da ne budem. Nije bilo lako. Ali kako sam odlucio da prihvatim sve oko sebe da bi se oslobodio mrznje, tako sam prihvatio i to sto se desavalo meni licno. I danas kada ga se sjetim ponekad trigeruje u meni osjecaj mrznje. Ali ne negiram osjecaj i to je ljudski, pustim osjecaj da odradi i prodje.
Nekako sam uspio oprostiti dosta toga. Najvaznie sto sam sebi oprostio i politiku i mrznju prema bliznjem svome. Cak i prema tim nasilnicima i nastavio sam da zivim.
Autor: Lugercina
Oglasi

Moj komentar

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava /  Izmijeni )

Google photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google račun. Odjava /  Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava /  Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava /  Izmijeni )

Spajanje na %s