Doktori pričaju o tome kako se nose sa smrću pacijenata

 

Dok trčimo po bolnicama, zakazujemo preglede, ili se ipak nadamo da će nam se neko blizak ipak izvući, da taj infarkt nije bio TAJ, poslednji, da će na porođaju sve proći okej, najčešće u lekare gledamo kao u jedini spas. Dobro, možda se neko od nas i pomoli, stiska ruke i veruje da se to neće dogoditi baš danas i baš nama. Kada nekoga izgubimo, nije retko da pomislimo da lekari možda nisu uradili dovoljno, da nisu stigli na vreme, da su oni krivi. Kada prođe očaj i vrati nam se razum, znamo da nije tako, ali svakako se nikada ne zapitamo sa čime sve ti doktori u belim mantilima i klompama odlaze kući. Šta kažu i kako se osećaju kada se bore za nečiji život i ne uspe im. Kad izađu pred vas i treba da vam saopšte da je gotovo i da su učinili sve što su mogli. Skinu mantile, dođu kući, okupaju se i legnu. Kako speru smrt sa sebe i da li su dovoljno čisti za sledeću i sledeću smrt, jer biće ih.Da li se sećaju prvog pacijenta koji im je umro, na koji način svakodnevna smrt sa kojom se susreću ne utiče na to da nastave da rade svoj posao. Kako, zaboga, nisu u suzama sve vreme? Od čega, kako i koliko jak štit od smrti može da se napravi, za VICE govore lekari beogradskih bolnica.

I. P. (40) anesteziolog u dečijoj bolnici, radi kao lekar 13 godina

Kao anestezilog, većinu radnog vremena provodim u operacionoj sali, radeći sa decom koja se operišu kao i u Jedinici intenzivnog lečenja , gde se leče najteži pacijenti. Rad sa decom donosi mnogo radosti, naročito kada ih ispratite iz bolnice , srećne i radosne u naručju svojih roditelja, ali to nije uvek tako.Prihvatiti smrt deteta nikako nije prirodna stvar iako smo svi vrlo konačnog veka, deca ne treba da umiru.Najteži trenuci su upravo oni, kada deca koja su do tada bila zdrava nastradaju nesrećnim slučajem.Tada smo svi nespremni da prihvatimo tako nešto. Otežavajuća okolnost u mom poslu je i objasniti roditeljima da njihovog deteta više nema, a onda sva ta svoja i njihova osećanja poneti kući i boriti se sa njima, danima, mesecima ili čitav svoj život.Kada se dešavaju loše i dramatične stvari na klinici, anesteziolog je skoro uvek pozvan, s obzirom na to da je naša specijalnost i reanimacija, što znači da se u datom trenutku borite za nečiji život. Upravo to nam se desilo danas, u ranim jutarnjim satima, kada nam je dete od godinu dana dovezeno kolima hitne pomoći. I nismo uspeli. Jako je teško prekinuti mere reanimacije u tim trenucima jer smo svesni da to definitivno znači kraj, za to dete, a za njegove roditelje početak užasa. To jeste naš posao, ali niko od nas pet prisutnih, lekara i sestara, iako hladne glave, ne može da ne pomisli zašto se to desilo, kako i šta reći majci koja je samo 50 m dalje, u hodniku. Za takve emocije ne postoji prekidač, samo dugmence koje odlaže plimu dokle god smo tom detetu potrebni. A posle se svi raziđemo, najčešće svako na svoju stranu, zato što nam se plače. I plačemo. I posle nastavljamo posao, jer zato smo tu.

Gubitak pacijenta jeste deo našeg posla, ali ostavlja tragove, to sigurno.

Kada dođem posle svega kući, svom detetu, ne objašnjavam mu zašto ga možda malo više grlim i cmačem, ali mislim da je ostalim ukućanima jasno kakav mi je bio dan ili noć. O tome sa njima ne pričam, mislim da nema potrebe da ih opterećujem, mislim da mi se ionako sve vidi na licu. Možda i zato sada sve ovo istresam tebi dok se još nisam sastavila, udahnula i izdahnula.Volela bih da ljudi znaju kako se osećamo, šta radimo i kome predaju u ruke najdraže što imaju, svoju decu. Čisto da nas drugačije pogledaju kada nas sretnu u toj bolnici.

Sanja Ćosić, 31, specijalizant anestezije, radi kao doktorka šest godina

Ne sjećam se kada sam se prvi put suočila sa smrću pacijenta. Zaista ne. Mislim da je to bio onkološki pacijent tokom faksa. Zvuči bešćutno kad niste u struci, a zapravo je neophodno. Od početka nas uče da će nam ljudi umirati i pripremaju nas kako se nositi sa tim. Moram naglasiti moju struku – osim hitnih slučajeva u operacijskoj sali radim i u jedinici intenzivnog liječenja. Smrt je moja svakodnevnica. Uglavnom je očekivana. Bolesnici koji se dugo bore sa svojim kroničnim bolestima ili oni koji su doživjeli takve traumatske ozljede koje je nemoguće preživjeti – takvim ljudima je najvažnije omogućiti dostojanstvenu i bezbolnu smrt – da se ne muče dok umiru. Da ne znaju da umiru sami u bolnici, daleko od svoje obitelji.Ono čega se grozim je smrt koja je iznenadna, do koje nije trebalo doći, do neočekivanih događaja na operacijama. Sjećam se svakog pacijenta koji je tako otišao. Čovjeka koji je otišao na elektivni op zahvat koji se zakomplicirao i umro na stolu. Zadnja želja mu je bila da vidi unuka koji po prvi put dolazi iz Amerike. I sada mi stane knedla u grlu kad ga se sjetim.

Jednom davno na trećoj godini patologije jedan profesor nam je rekao : “Znajte, svi mi u ovoj struci imamo groblje koje ostavljamo iza sebe. Trudite se da vaše bude što manje.”

To je prvo. Jako bitno. To nas drži mentalno zdravima. A odmah do toga je da pacijentima kojima nema pomoći omogućimo da umru dostojanstveno. To nas čini ljudima.

Ana (30), doktorka Hitne pomoći

Ne sećam se prve reanimacije, ne sećam se prvog pacijenta koji mi je umro na rukama. Te dve stvari razlikujem. Pacijente koje sam reanimirala ne bih znala da prepoznam po liku, to su pacijenti koje vidim prvi put, ne znam detalje o njima. Saznam od čega su se lečili i koliko su imali godina. Drugo, kod reanimacije postoji protokol postupaka koji radim i tu nema odstupanja. Ono što je specifično kod rada na terenu je što ti nemaš samo pacijenta, tu postoji i socijalni aspekt koji se u bolnici gubi. Njegova kuća, ljudi koje je ostavio za sobom, njihove reakcije. To bude teško, potresno.Dramatičnija situacija je kad imam pacijenta na samrti, nekog ko je bio živ i umro pred tobom. Imala sam lekarski transport teškog pacijenta i njegovog rođaka koji mi je kad smo kretali rekao: Samo ga živog dovedite do bolnice. Pacijent je umro u toku vožnje, započeta reanimacija u kolima, nastavljena u bolnici, bezuspešno. Te reči odzvanjaju.Pamtim jednu reanimaciju dečka od 19 godna. Prvi poziv u noćnoj smeni od 12 sati, primljeno kao prvi red hitnosti, bez svesti. Dolazim i vidim majku koja ga drži u krilu, sedi na stepenicama Doma zdravlja koji je zatvoren. Proveravam vitalne funkcije i vidim da je mrtav. Počinjemo reanimaciju, narod se skupio, rođaci vrište, mole. Nakon 30 minuta nada prestaje, i njihova i naša. Saopštavam im da je umro, osećam se odvratno. Počinje još veća kuknjava, jezivo. Sećam se vratili smo se u kola, seli smo i nismo progovorili ni jednu reč neko vreme. Nismo mogli da se dozovemo, ni moje kolege koje rade 20 i 30 godina ni ja. A treba raditi do jutra. Dete, jebote, astma, 21 vek.Ne volim da donosim posao kući, ponekad ispričam nešto, većinu ne. Imam osećaj da više opteretim nekog nego sto meni pomogne. Prijateljima najčešće ispričam neku komičnu ili zanimljivu situaciju. Ne vole ljudi to da slušaju, potresa ih. Najviše pričam sa drugarima kolegama koji su prošli kroz iste stvari, to je kao neka terapija.Mislim da mi je promenilo pogled na neke stvari. Na to šta mi je važno, šta shvatam ozbiljno, šta me začuđuje, šta me potresa, šta osuđujem. Paradoksalno, ali pozitivnije gledam na život.Smrt je sastavni deo moj posla oduvek.

Mislim da sam se privikla na sve to ali kad neko vreme odsustvujem sa posla treba mi vremena da se opet priviknem na smrt.

Shvatim da sam samo prividno oguglala. Nismo ni svesni koliko nas ovaj posao melje dok se malo ne izmestimo iz njega.Nemam nikakav ritual. Idem dalje, trudim se da se ogradim od toga koliko mogu. Ponekad udarim na neku zajebanciju, crni humor. Kao nije ti ništa. Moraš nekako da se braniš, to isto samo neko ko je doživeo može da razume.Uvek mi je neprijatno kad nakon neuspele reanimacije moram da popunjavam konstataciju smrti. Izvinite nismo mogli ništa da učinimo, ajmo odmah sada da završimo sa papirologijom!

Fabiola Gasperini (40), lekar opšte prakse, poslednja godina specijalizacije iz interne medicine, radi 12 godina.

Moj posao u Hitnoj službi je specifičan, jer me uglavnom zovu kada je pacijent već u jako lošem stanju. Slučaj koga sam se odmah setila je bio još tokom mog volontiranja nakon završenih studija. To je bio ujedno i moj prvi slučaj reanimacije, nažalost neuspešne. Poziv je bio da mlada trudnica u 6-om mesecu trudnoće leži bez svesti i vitalnih funkcija. Dugo smo pokušavali da je reanimiramo koleginica i ja (što je kod trudnica posebno težak poduhvat), ali nije bilo šanse ni za nju, ni za dete. Nije bilo jasno koliko je dugo već ležala pre nego što je neko pronašao, a kod reanimacije su bukvalno u pitanju minuti. Kasnije smo saznali da je u stomaku bilo oko 2-3l krvi i da se radilo o unutrašnjem krvarenju. Cela ta situacija je bila teška i pomalo zastrašujuća, jer je bila u pitanju supruga vojnog lica i bile smo okružene čitavom vojskom specijalaca. Pored nas su pozvali i ginekologa da pokuša da spasi bebu i da proba da porodi mrtvu majku. Na podu, bez ikakvih instrumenta, samo sa golim rukama, što je bilo nemoguće. Nažalost, bilo je prekasno i za mamu i za bebu.

Najteži momenti su mi kada moram da prekinem reanimaciju posle otprilike 30 minuta ravne linije i kada saopštavam porodici da ne možemo ništa da uradimo.

Tek tada shvate da je to definitivno kraj i reakcije su strašne. Nekada imam osećaj kao da upijem svu njihovu tugu i očaj, a posebno mi teško padne kada nakon konstatacije smrti ili tokom same reanimacije zazvoni telefon preminule osobe. Poslednji put je to bilo tokom reanimacije dečka od 21 godine kome je zazvonio telefon sa pesmom “Niko kao ja”.Razne stvari doživiš kada radiš u Hitnoj pomoći. Jednom me je ćerka čijeg sam oca pokušavala da povratim, molila da bude pored njega, da ga drži za ruku i da mu priča. Nekada takva vrsta podrške zaista i pomogne.
Druga teška stvar u mom poslu je trenutak kada moram da pustim nekoga, kada ne postoji šansa da mu pomognem. Moj posao je trenutno olakšavanje tegoba ili održavanje u životu, sa ciljem zbrinjavanja i daljeg lečenja u bolnici, ali bez mogućnosti da pacijenta odvezem tamo protiv njegove volje. Naravno, ukoliko je svestan. Neki bolesnici jednostavno reše da se ne leče dalje, a ja mogu samo da budem posmatrač. Onda dam terapiju koja će ga pokriti kratko vreme i odlazim sa znanjem da ga možda tada poslednji put vidim živog.
Kad sam tokom studija imala vežbe iz patologije, a to je bio tada prvi kontakt sa nekim ko je skoro preminuo, profesorka me je videla kako čitam njegove podatke iz kartona i rekla mi je da to nikad ne radim, jer ne smem da pacijenta doživljavam kao osobu, biće mi tako teže. Međutim, u Hitnoj pomoći je to teško izbeći, s obzirom na to da ja ulazim u njihove kuće, izvlačim ih iz kupatila, nalazim ih u svakakvim pozama i stanjima, ponekad sa policijom tražim po džepovima neke podatke o njima. I još uvek pamtim adresu tog preminulog čoveka sa patologije.

Izabrala sam ovaj posao znajući da ću se susretati sa smrću i gubicima, ali svaki put kad nekog oživim, to kao da poništi smrt i ispuni me nekom srećom.

Da, to je nemoguće zadržati samo za sebe, a i lakše je kada se podeli sa porodicom, prijateljima, ali i kolegama. Mnogi se pitaju kako mogu da radim toliko stresan posao i da ga još toliko i volim, ali meni je ova vrsta posla veliki izazov, jer imam priliku da se susrećem sa raznim medicinskim stanjima, što rad u specijalizovanim bolnicama pomalo ograničava. Porodica je stabilna baza iz koje krećem i kojoj se uvek vratim. I uvek smo u kontaktu tokom dana, pa uspevam da proživim i podelim stvari kako se dešavaju.Nakon svake smrti se preispitujem da li je moglo da bude drugačije, postavljam sebi pitanja kako da budem još bolja u svom poslu, proučavam neke specifične slučajeve i situacije, razgovaram sa kolegama. Kada se savladaju sva hitna stanja, uvek postoje novi izazovi i nove situacije koje me motivišu da stalno učim. Svaka smrt je sama po sebi teška i ostavlja neki trag u duši, ali je moja pažnja uvek usmerena na borbu za život, pa i kada smrt pobedi, shvatim da ipak postoji nešto na šta ja ne mogu 100% da utičem i da moram da znam da nisam svemoćna. Život ima neki svoj put koji ima kraj, a ja mogu da se potrudim da ponekad odložim taj kraj.Podrška porodice i partnera je tu najvažnija, jer ljubav koju dobijam od njih pravi balans i malo razblažuje mrak koji svaka smrt ostavi u meni, a usput me uči da cenim život više i da se trudim i oko svog života. Za kvalitetan život se mora potruditi. Svaki bolestan čovek, svako ko je preminuo, mene uči da ne budem nemarna prema životu. A to lako zaboravimo i mi.Čim sam izabrala ovaj posao, a birala sam ga iz ljubavi, znala sam da ću se suočavati sa mnogim teškim stvarima i da će smrt nekako postati deo mog života. Ona je realno deo svačijeg života i jedan od osnovnih ljudskih strahova. Prosto sam izabrala da se sa tim strahom suočavam svakodnevno. Radom u Hitnoj pomoći je nemoguće izbeći gubitak pacijenata. Ali uvek je daleko više onih koji prežive i ozdrave, a to je podsticaj za dalje.Tokom reanimacije ili nekih drugih stresnih situacija koje se graniče sa smrću, sav moj fokus je usmeren na pacijenta i borbu da se održi u životu do dolaska u bolnicu. Tek kad se završi sve ili kada dođem kući, počnem da se prisećam nekih scena, ali mi tada najviše pomaže voljena osoba, kojoj sve izventiliram i koja me taj dan “neguje”. Tu su i moje životinje koje kao da znaju da mi tada treba njihova ljubav. To je moj ritual čišćenja negativne energije. Taj dan negujem sebe više i volim život više.Tokom rada u Hitnoj pomoći shvatila sam da ne moraju baš sve smrti da se dogode i da je prevencija važna. Naravno, svi nekada moramo da umremo, ali je najvažnije da shvatimo važnost života koji nam je dat i da se potrudimo da smrt po nas ne dođe pre vremena. A to se sve može uraditi sitnicama, npr. obraćanjem pažnje na ishranu, izbegavanjem vožnje u alkoholisanom stanju (čak i čašica pića se računa), redovnim pregledima kod lekara, uzimanjem propisane terapije i slušanjem saveta doktora. Neverovatno je koliko malo ljudi zaista brine o sebi. Iznenadne i prevremene smrti se dešavaju, ali dosta njih se desilo usled nepromišljenosti i nebrige o zdravlju. Naš organizam je napravljen da može dugo godina da opstane, a od nas samih zavisi da li ćemo skratiti njegov vek i koliko ćemo kvalitetno proživeti život koji imamo.

Srđan Raspopović (38), kardiolog, radi 13 godina

Dežuram kao kardiolog u Kliničkom centru. Svi znamo kako to izgleda na prijemu. Dosta ljudi prođe kroz jednu noć. Obično to biva tako da neko dođe i jednostavno kaže: “Ja hoću kod kardiologa”, ili neko u prijemnom proceni da je pacijent za mene.Dežurstva su sama po sebi dosta stresna. Najčešće neko dođe i kaže “Meni nije dobro”. Mi moramo da budemo dovoljno prisebni, dobri i profesionalni da čim neko otvori vrata, procenimo da li je neko životno ugrožen ili ne.Sada, kada razmišljam o smrti pacijenata, smatram recimo da je porođaj jedan veličanstven događaj i da svako ko je ikada prisustvovao njemu ostao fasciniran. Međutim, mislim da je smrtni završetak porođaja, koji je doduše redak, jedan strašno traumatičan događaj za sve. Sa druge strane, svi smo jednako osetljivi na smrt dece. Ne nosimo se mi samo sa smrću i gubitkom, već ostajemo sa nečijom mukom.Empatija verovatno sama iščili tokom godina. Moj primarni posao nije tako strašan, ugrađujem pejsmejkere. Napeto je i interesantno. Na mom odeljenju pacijenti retko umiru. Međutim, ja dežuram na koronarnoj jedinici gde smrtnost može da bude velika. Moraš da se saživiš sa tim stvarima. Ali, uvek postoji taj trenutak, kada primiš nekoga ko je mlad, ili ko neko ko je pod reanimacijom, neko kome je naglo prestalo da radi srce i kada daš sve od sebe da nekog spasiš. Sa druge strane, kad je neko već duže vreme u komi i očekuješ smrtni ishod, znaš da je to kraj, pripremljen si.Sećam se nekih svojih pacijenata, bilo je i dosta mladih. Sećam se tog jednog klinca, imao je 16, 17 godina. On je umro baš kod nas na odeljenju, a majka mu je umrla od iste bolesti. Dobro se sećam da je imao samo dedu. Njegov deda je dolazio na naše odeljenje svake godine na taj dan kada mu je unuk umro. Bude tu malo, pozdravi se sa svima i ja to razumem.Oguglaš, ali istovremeno te neke stvari te potresu jako koliko god ti mislio da si nešto prevazišao. Sećam se jednog dečka iz Bosne za koga sam bio ubeđen da će da preživi. Na vreme je otkrio bolest, bio je fudbaler. Posle nekog vremena je došao kod nas i bio je jedva živ. Drugačije je kada je recimo neko imao infarkt pre 20 godina, i doživi 60-70 godina, i kada ti umre mlad dečko sa 19 godina, prosto, neočekivano je. I dalje mi teško pada kada porodici moram da saopštim da je pacijent umro i vrlo često to moraš da kažeš ljudima koji te vide prvi put u životu.Mi moramo da primimo ogromne količine emocije – tuge, besa, očaja, muke i svakako da moraš i ti da propatiš. Ja pamtim da su bili neki pacijenti kod kojih se nadaš do poslednje sekunde da će preživeti.Pre neko veče, bila je sreda, nije bila gužva jer je VMA dežurna, došao je čovek sa fudbala i bukvalno pao i umro. Svi smo bili u šoku. I sledeće je to da moraš da saopštiš porodici, kojoj ne naravno i pozlilo. On je čovek umro naprasno, i ti tu odmah svatiš da postoji faktor rizika dalje da će to još nekome da se desi u porodici. Ja sam ženi tog čoveka, koja je u tom trenutku bila vrlo svesna i koja ima sina od 20 godina, rekao da kad se sve završi, vodi sina na pregled, s obzirom na to da je otac umro naprasno od srca.Koliko god govorio sebi da ne nosim posao kući, dođem posle dežurstva, legnem i onda se preispitujem nekad dugo da li sam uradio sve kako treba, da li sam negde pogrešio, da li sam vratio kući pacijenta kog možda nije trebalo da vratim, pa i do tehničkih stvari da li sam nešto pogrešno otkucao, da li sam ušao u pogrešan fajl.
Oglasi

Moj komentar

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava /  Izmijeni )

Google photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google račun. Odjava /  Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava /  Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava /  Izmijeni )

Spajanje na %s