Treba razumeti mržnju zato što se to osećanje sa najvećim destruktivnim potencijalom ne pojavljuje tako retko. Ne mrzi se nečiji postupak već drugi kao osoba, kao ljudsko biće. Počinje da se mrzi onda kada neko zaključi da je drugi po svojoj prirodi zao čovek. A da bi osoba mislila da je drugi zao, mora da ga sagleda kroz „trougao zla”: mora da misli da je drugi svesno i namerno ugrozio nešto što njoj predstavlja visoku vrednost, bez ikakvog povoda ili opravdanja. I upravo to što se ne nalazi nikakav povod ili opravdanje za tuđe negativno ponašanje, čini da je drugi doživljen kao nerazumljiv, iracionalan – zao čovek.

Kako zlo ne bi trebalo da postoji, osoba misli da ni zli ljudi ne treba da postoje, da ne zaslužuju da žive. I zato je mržnja povezana sa uništenjem, sa destrukcijom, sa ubistvom druge osobe. Ne samo sa fizičkim ubijanjem drugoga, već i sa emotivnim, psihičkim i socijalnim uništenjem drugoga. Osoba koja mrzi može da čini onome koga mrzi najsvirepije stvari bez ikakvog saosećanja ili samilosti.

Za nju je drugi dobio samo ono što je zaslužio, misli da su njeni postupci, ma kako bili svirepi, opravdani. Zato je mržnja vrhunac neprijateljskog odnosa jednog čoveka prema drugome. Potpuna antipatija: što je omrznutoj osobi bolnije, to je onome ko mrzi prijatnije jer je „pravda zadovoljena”. Mržnja oslobađa osobu koja mrzi od osećanja krivice i za najstrašnija zlodela jer ona u tim postupcima ne vidi ništa loše – za nju su oni osveta, neka vrste zaslužene kazne.

Kada mržnju sagledavamo kroz logiku osobe koja mrzi, onda svaka mržnja jeste proganjanje progonioca. Bilo da je reč o mržnji prema nekoj pojedinačnoj osobi, bilo da je reč o mržnji prema klasi ljudi, uvek su omrznuti ljudi prvo doživljeni kao zli progonioci neke dobre žrtve, zbog čega sledi da njih treba proganjati.

Kao posebno opasnu, mržnju treba razlikovati od drugih agresivnih osećanja. Iako su i mržnja i prezir osećanja koja dehumanizuju drugoga kao osobu, razlika je u tome da se mrzi osoba koja se smatra zlom, a prezire se osoba koja se smatra bezvrednom. Mržnju treba razlikovati i od ljutnje. Dok je mržnja usmerena ka osobi, ljutnja je uvek usmerena ka njenom ponašanju – ljutnja je uvek zahtev da neko promeni svoje ponašanje. I zato dok mržnja i prezir isključuju postojanje odnos poštovanja i ljubavi, pa samim tim isključuju prijateljski odnos, ljutnja je moguća u odnosima ljubavi i poštovanja, u prijateljskim odnosima. Na primer, ljutimo se na našu decu zato što tražimo da promene svoje ponašanje.

Svako društvo u kome tinjaju neprijateljske podele, od navijačkih do stranačkih, jeste u bolesnom stanju građanskog rata niskog intenziteta koje ga iscrpljuje i sprečava da se razvija.

Autor: dr Zoran Milivojevic (http://milivojevic.info/mrznja/) 

Ovaj članak je objavljen na sajtu politika.rs